- IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE:Peticije i Predlozi
- SRBIJA PRAVO I PRAKSA
- ISTRAŽIVANJE: Peticije i predstavke
- TADEJ KUREPA: Direktna demokratija- osnov samostalnog studentskog organizovanja
IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE:Peticije i Predlozi
U prostorijama Medija Centra u Beogradu, 8. decembra 2010. godine održana je konferencija pod nazivom “Peticije i predlozi” u organizaciji Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM i Fondacije Hajnrih Bel – HBS koju je podržala Delegacija Evropske Unije u Srbiji.
Konferencija je održana nakon sprovedenog istraživanja pravne regulative Srbije koja uređuje ostvarivanje ustavom zagarantovanih prava na peticije i predloge, održavanja 5 radionica i 5 panel diskusija sa predstavnicima nevladinih organizacija, sindikata i šire javnosti u Beogradu, Nišu, Preševu, Kragujevcu i Novom Sadu, i komunikacijom posredstvom internet portala www.uticaj.rs. Relevantna mišljenja i preporuke dobijene tokom radionica i panel diskusija, kao i rezultate istraživanja, sabrali smo u trojezičnoj publikaciji “Peticije i predlozi – pravo i praksa” koja je predstavljena na konferenciji.
Ovim projektom nastojali smo da doprinesemo stvaranju konstruktivnog dijaloga između predstavnika organa javne vlasti i građana i građanki o modelima ostvarivanja ustavnog prava na podnošenje peticija i predloga sa ciljem da se, pre svega otklone neke od nedoumica koje u vezi sa tim postoje (da li organi javne vlasti imaju posebna tela i procedure koji uređuju odgovaranje na peticije i druge predloge; kakva su iskustva organa javne vlasti sa postupanjem po peticijama i drugim predlozima; koje su glavne prepreke za davanje odgovora na peticije i predloge) i da temeljnim ispitivanjem činjeničnog stanja utvrdimo što preciznije preporuke za dalje postupanje.
Na završnoj konferenciji kao uvodničari govorili su Katarina Golubović (YUCOM), Dejan Milenković (Fakultet političkih nauka), Saša Dujović (Predsednik Odbora za predstavke i predloge Narodne Skupštine RS), Milan Đukić (predsednik Odbora za predstavke i predloge AP Vojvodine), Dobrila Zdravković (Zaštitnica građana grada Niša), Vesna Pešić (narodna poslanica), Ivan Grujić (NVO Narodni parlament) i Hana Ćopić (Fondacija Hajnrih Bel).
Konferenciji su prisustvovali predstavnici sledećih nevladinih organizacija: Prijatelji dece Zemuna, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Regionalni centar za manjine, Samostalni sindikat poštanskih radnika, Centar za razvoj Srbije, Prijatelji dece opštine Voždovac, Fond za humanitarno pravo, Policy Center, Hartefakt Fond, Praxis, Savez samostalnih sindikata Srbije, Tribuna, Beogradska otvorena škola, Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Narodni parlament i Demokratsko udruženje Roma.Konferenciji su takođe prisustvovali predstavnici MUP-a RS (Biro za pritužbe i predstavke), Kancelarija zaštitnika građana - Niš, predstavnik Skupštine AP Vojvodina, predstavnica Narodne Banke Srbije, predstavnik službe Poverenika za informacije od javnog značaja, predstavnica Evropske delegacije u Srbiji i predstavnik kancelarije Ombudsmana Beograd.
Katarina Golubović
Komitet pravnika za ljudska prava
Katarrina Golubović, moderatorka ove konferencije, na početku je ukratko opisala projekat i projektne aktivnosti preduzete tokom 2010. godine. Sam projekat je počeobrojnim radionicama na kojim su učestvovali mnogi predstavnici NVO-a i predstavnici sindikata koji su predstavili prepreke sa kojima se suočavaju građani i građanke u ostvarivanju prava na peticije.
Katarina Golubović je rekla da su prepreke brojne, a jedna od njih jeste i nejasnoća oko neophodnog sadržaja peticije, podataka koje nevladine organizacije mogu prikupljati a da se to ne kosi sa zaštitom podataka o ličnosti, zatim kome se peticija podnosi i šta državni organi mogu uraditi po pitanju peticija i predstavki. Takođe je istakla da su u cilju projekta obavljeni razgovori sa organima javne vlasti i sagledani njihovi problemi postupanja po peticijama i predlozima. YUCOM i hbs su pronašli primere dobre i loše prakse u regionu i zemljama Evropske unije i ponudili ih u vidu ove publikacije, kako organima javne vlasti tako i građanima i građankama Srbije.
Dejan Milenković
Fakultet Političkih Nauka
Profesor Milenković je dao pregled zakonodavno-pravnog okvira za peticije i predloge. On je naveo da je pravo na peticije i predloge pravo garantovano Ustavom RS, međutim pri njegovoj realizaciji nailazi se na mnoštvo problema. Razlog za to leži u činjenici da ono nije dovoljno afirmisano jer ne postoji jedan opšti zakonski okvir tj. krovni zakon koji bi regulisao postupanje po peticijama i predlozima. Takođe postoji pojmovna zbrka, jer u našem zakonodavstvu pojmovi peticija, predlog i predstavka nisu jasno definisani.
Pravo na peticije je veoma staro, pominje se već u prvom amandmanu Ustava SAD iz 1791. godine kao mogućnost obraćanja parlamentarnom telu od strane građana.
Milenković je napomenuo da peticije, predloge i predstavke treba razlikovati od zahteva za pokretanje određenog postupka, pre svega upravnog postupka. Zahtevom se obezbeđuje ostvarivanje jednog individualnog prava građana kao što je pravo na penziju ili neko drugo pravo. Ovde se radi o ljudskom pravu i suština je što se kroz peticiju i predloge afirmiše učešće građana u društvenim procesima.
U pregledu našeg pravnog sistema nalazimo mnogo zakona i podzakonskih akata koji govore o peticijama na jednom mestu, na drugom o predlozima, a na trećem mestu o predstavkama.
Jasna procedura postupanja po peticijama i predlozima nije jasno definisana u našem zakonodavstvu i nedostaje jedan opšti zakon koji bi regulisao ovo pitanje.
Profesor Milenković je istakao da je kada ne postoji procedura, velika verovatnoća da državni organ ili organ lokalne samouprave ne postupi po peticiji odnosno na nju nikada ne odgovori i u tom kontekstu, ukoliko želimo da regulišemo pravo na peticije i predloge, trebalo bi utvrdititi odgovarajući postupak i napraviti jedan relaksirani” mehanizam bez velikog broja podataka koji bi peticija ili predlog sadržali.
Još jedna razlika koju treba imati na umu jeste razlika između peticije i predloga sa jedne i narodne ili zakonodavne inicijative sa druge strane zato što je narodna inicijativa jedan oblik neposrednog učešća građana i građanki u društvenim procesima u kontekstu gde građanstvo predstavlja predlagača zakona, rekao je Milenković. Ustav RS dopušta tu mogućnost ukoliko se prikupi preko 30,000 potpisa u roku od 7 dana, što zahteva jednu ogromnu aktivnost građanskih udruženjai nevladinog sektora u cilju prikupljanja neophodnog broja potpisa. Takođe je rekao da do sada predlagane narodne inicijative nisu imale velikog uspeha, između ostalog, zbog toga što nikada nisu stavljene na dnevni red Narodne skupštine, kao što je bio slučaj sa Zakonom o tajnosti podataka i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama za koje je prikupljeno preko 76,000 potpisa.
Peticija nije i ne sme se shvatiti kao takav oblik participativne demokratije gde građani i građanke daju veliki broj podataka o sebi kao npr. matični broj, broj lične karte, adresu i potpis, jer je to pitanje povezano sa pitanjem zaštite podataka o ličnosti. Građanima i građankama treba omogućiti da se svojim imenom i prezimenom, i eventualno adresom, kao pojedinac ili kao grupa građana, putem peticije ili predloga obrati nadležnom organu i na taj način pokuša da ostvari neki interes građanstva. U tom kontekstu ovaj projekat YUCOM-a i Hajnrih Bel Fondacije ulazi u opus dobre prakse i načina i mogućnosti učešća i aktiviranja građana i građanki u različitim sferama društvenog života.
Ovom publikacijom se dalje širi svest o pravu na peticije i predloge kao i uloga građanstva kao četvrte vlasti, sa jedne strane, i sa druge strane se pokazuje da bez obzira na nedostatak opšteg pravnog okvira postoje određene mogućnosti i načini da građani uspeju da kroz kritiku javnih organa promene stanje na lokalnom ili centralnom nivou.
Daljim širenjem svesti o pravu na peticije i predloge podstičemo građane i građanke da sami pokreću delotvorne i adekvatne inicijative.Takođe je neophodno pronaći donatore koji bi pomogli nevladinimorganizacijama u donošenju jednog krovnog zakona o peticijama i predlozima, jer svako ljudsko pravo ima način svog ostvarivanja. Nažalost, pravo na peticije i predloge nema taj oblik jer samo par odredaba zakona govori o peticiji, predlozima i pritužbama, rekao je Dejan Milenković.
Saša Dujović
Predsednik Odbora za predstavke i predloge Narodne skupštine RS
Saša Dujović je na početku izlaganja preneo pozdrave svih članova Odbora kao i predsednice Narodne skupštine. Odbor nije postojao i nije imao svoj saziv do maja meseca ove godine. Na samom početku rada Odbor je naišao na sijaset problema, pre svega na nerazumevanje građana o mogućnostim Odbora, sve dok nije započet poseban proces informisanja građana o radu Odbora. Ovaj odbor je jedini od 31 odbora koji je u svakodnevnom kontaktu sa građanima i građankama. Rad odbora sastoji se u održavanju redovnih sednica na kojima se raspravlja o svim pristiglim krupnijim stvarima, a tu spadaju peticije, predlozi, primedbe na rad pravosudnih organa i organa državne uprave i lokalne samouprave. Mogućnost odbora je da predstavke, pritužbe, peticije pregleda, analizira probleme i prosledi ih organima na koje se one odnose i gde su one rešive. Odbor nailazi na probleme u radu izvršne vlasti koja ne prihvata činjenicu da građanstvo ima problema i tako dolazi do situacije da se zahtevi odbora ignorišu. Otpočela je saradnja sa svim nezavisnim regulatornim telima RS. Veći deo njih je prihvatio saradnju, dok ju je jedan manji deo odbio. Sa nevladinim sektorom su napravljeni određeni koraci u pravcu širenja svesti građana o tome kako se piše peticija, predlog, koja je forma peticije i najdelotvorniji načini za ostvarivanje tih prava. Dujović je napomenuo da je odbor imao izmeštenu sednicu u Nišu, i plan je da izmeštanje sednica postane praksa. Od maja meseca do danas primljeno je i obrađeno hiljadu predstavki, peticija i predloga; novina je da se svaki predmet prati do kraja, što zahteva veliku pažnju. Odbor svakodnevno obaveštava građane i građanke o kretanju i stanju njihovih predmeta. U cilju upoznavanja sa primerima dobre prakse, Odbor će organizovati posete zemljama EU. Na kraju izlaganja, Dujović je istakao da ključ uspeha leži u izvršnoj vlasti, te je zadatak Odbora da insistira na tome da sve žalbe i predmeti budu razrešeni.
Vesna Pešić
Narodna poslanica
Narodna poslanica Vesna Pešić ocenila je da su mehanizmi neposredne demokratije u Srbiji na veoma niskom nivou. Ona je kazala da su građanske peticije osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji mnogo više nego danas potresale državne strukture, iako je tada na vlasti bio nedemokratski režim. Zbog peticija nisu hapšeni ljudi, ali su se podaci o njiima obrađivali i unosili u dosijee, što je poslanica iznela iz ličnog iskustva.
Danas u Srbiji vlada potpuna tupost u odnosu na ono što građani imaju da kažu kroz političke peticije, iako postoji više kanala kroz koje se takvi zahtevi mogu čuti – od onih formiranih na lokalnim nivoima vlasti do institucije ombudsmana, ili, pak, preko političkih stranaka, rekla je Vesna Pešić.
Narodna poslanica je takođe kazala da je protiv toga da se pravo na peticije i predloge reguliše zakonom i istakla da ako je ono već ustavno pravo, onda bi trebalo tako i da se primenjuje – direktno .
Profesor Milenković se nadovezao na izlaganje Vesne Pešić i rekao da je zakonsko regulisnje prava na peticije neophodno zbog poznavanja rokova u okviru kojih je nadležni organ obavezan da postupi po predmetu, te zarad regulisanja kažnjavanja u slučaju kada nadležni organi za postupanje po peticijama i predlozima ne reaguju .
Apsurdno je da je trenutno od 250 poslanika – njih 60 iz samog centra Beograda, dok neke oblasti Srbije nemaju svog predstavnika u parlamentu – napomenula je ona, i dodala da Poslovnik o radu Skupštine Srbije dodatno uskraćuje prava poslanika i poslanica jer ih onemogućava čak i da postavljaju poslanička pitanja i učestvuju u raspravi bez prethodnog odborenja šefa poslaničke grupe.
Vesna Pešić je naglasila da na dnevni red Skupštine Srbije nikada nije stavljen nijedan od zakonskih predloga nevladinih organizacija.
Određeni poslanici i poslanice otvorili su kancelarije u nekim gradovima uz pomoć američkog Nacionalnog demokratskog instituta koje posećuju jednom do dva puta mesečno. Građanastvo može direktno da komunicira sa poslanicima i poslanicama u kancelarijama, međutim problem je što se njihov rad ne vidi ukoliko opštinska vlast u gradu nije iz iste stranke kao i poslanici i poslanice.
Milan Đukić
Član odbora za predstavke i predloge Skupštine AP Vojvodine
Milan Đukić prezentovao je rad je Odbora za predstavke i predloge Skupštine AP Vojvodine. Odbor je do sada održao 11 sesija ali je radio i na terenu i, kako kaže Đukić, ima odličnu saradnju sa Kancelarijom pokrajinskog ombudsmana s čijim je predstavnicima pre pola godine obišao zatvore po Vojvodini. On je kritikovao 14 opština u Vojvodini koje još nemaju Odbor za predstavke i predloge. Naveo je da je Odbor Skupštine Vojvodine za predstavke i predloge u ovoj godini dobio ukupno 40 predstavki irekao da se najviše njih odnosi na probleme sa neisplaćenim zaradama, povezivanjem radnog staža, penzijama u bivšim jugoslovenskim republikama.
Đukić je naveo da je prednost Odbora to što predstavlja jedan od matičnih odbora pokrajinske Kancelarije ombudsmana i zajedno sa ostalim odborima raspravlja o njihovim izveštajima i razmatra sve slučajeve koji su prosleđeni ombudsmanu, ne mešajući se u njsamostalnost. Odbor već godinama sabira izveštaje svih odbora za predstavke i predloge na teritoriji lokalnih samouprava u AP Vojvodini i traži od njih izveštaje i šalje dopise, javno opominje odbore koji ih nisu dostavili, a zatim oni svoje izveštaje na sednicama odbora javno brane, navodi Djukić. Dobar deo aktivnosti obavlja se na terenu. On je izjavio da su članovi i članice odbora ustanovili da u zatvorima i neuropsihijatrijskim ustanovama u Vojvodini postoje problemi sa kršenjem ljudskih prava zatvorenika i zatvorenica, odnosno pacijenata i pacijentkinja. Takosu zatvori u Vojvodini „prenaseljeni”, a neuropsihijatrijske ustanove često smeštene u potpuno neodgovarajuće i stare objekte.
Dobrila Zdravković
Član odbora za predstavke i predloge Skupštine AP Vojvodine
Dobrila Zdravković je na početku izlaganja podsetila prisutne na ovlašćenja zaštitnice građana u lokalnoj zajednici, a to su: zaštita prava građana, udruženja, pravnih lica i nevladinih organizacija od nepropisnog i nezakonitog postupanja organa uprave javnih preduzeća i ustanova koje osniva grad ili opština, te zaštita i unapređenje ljudskih i manjinskih sloboda i prava, ali i jedno od možda najznačajnijih ovlašćenja jeste predlaganje donošenja izmena i dopuna odluka koje se donose na skupštinama opština i gradova.
Zaštitnica građana postupa po predstavkama i samoinicijativno kada na bazi neposrednog saznanja i drugih informacija utvrdi nezakonito postupanje uprave preduzeća i utvrdi da je potrebno da inicira i predloži izmenu, dopunu ili donošenje odluke koja je u interesu građana i građanki i štiti njihove interese na lokalnom nivou.
Zaštitnica građana je istakla da je usmenih obraćanja u 2010. godini u Nišu bilo 1830. U 30% slučajeva institucija zaštitnika građana je bila nadležna, što ukazuje na nedovoljnu informisanost građanstva o tome koja su ovlašćenja zaštitnika i kakvim se predstavkama mogu obratiti zaštitniku građana, navela je zaštitnica.
Ona je takođe predstavila odnos javne vlasti u odnosu na predloge zaštitnika građana: U protekloj godini je u Nišu je bilo 136 pisanih predstavki koje su pojedinačno ili grupno podnosili građani i građanke Niša. Osnovane predstavke čine polovinu ukupnog broja podnetih predstavki. U 30% osnovanih predstavki gde zaštitnik da preporuku upravnom odboru, javnom preduzeću ili ustanovi kako da postupa, u kom roku i na koji način da otkloni prepreku, ta predstavka bude uvažena i propust otklonjen. Tu je uglavnom reč o propustima čijim se otklanjanjem zadire u interes fizičkih i pravnih lica koja nemaju značajniji politički ili ekonomski uticaj u gradskoj strukturi, a u 70% osnovanih predstavki gde je data preporuka i mere za otklanjanje prepreka, uprava javnog preduzeċa ili ustanova ne postupa u skladu sa preporukama jer bi otklanjanjem propusta bio ugrožen neki od interesa pojedinaca bliskih nekoj političkoj opciji ili je, pak, reč o nekom uticajnom privatnom preduzetniku na nivou grada.
Dobrila Zdravković je dodala i da je odnos gradske vlasti prema inicijativama i preporukama za otklanjanje propusta takav da u većini slučajeva uprava ne postupa po preporukama; jedino ovlašćenje koje zaštitnik građana ima jeste da o tom propustu obavesti skupštinu, gradsko veće i da to iznese u javnost. U ovih godinu dana zaštitnica građana Niša iskoristila je više puta to ovlašćenje. U odnosu na ta obaveštenja, zaštitnica nema nikakvu informaciju o tome da li se uopšte postupilo prema tom obaveštenju i na koji način. Ona takođe nema informaciju da li je to uopšte razmatrano na gradskom veću, da li je upućeno bilo kakvo upozorenje ili predlog da se po tom predlogu postupi.
Odnos je isti i prema inicijativama zaštitnika za izmenu, usklađivanje i donošenje odluka kojima bi se unapredio položaj nekih kategorija građana ili grupa građana i građanki.
Zaštitnica je takođe reklada je zaštitnik građana kao evropska institucija još uvek mlada institucija u našem pravu i da sa ovlašćenjima koja ima postaje prepoznatljiv na republičkom i lokalnom nivou, ali i dalje institucija koja nailazi na otporkako na nivou uprava javnih preduzeća i ustanova tako i na nivou lokalne vlasti. Činjenica je da građani i građanke još nisu dovoljno obavešteni o ovlašćenjima zaštitinice građana, primećuje se i nedovoljna edukovanost zaposlenih u upravi, javnih preduzeća i ustanova i samih predstavnika lokalne vlasti. Odnos prema preporukama i predlozima ukazuje na i dalje nekvalitetnu upravu koja je okrenuta sebi a ne interesima građana. Poruka koju daje nepostupanje po preporukama i predlozima zaštitnika građana jeste da će se uočeni propusti i dalje dešavati, te da se može sumnjati u objektivnost postupanja preduzeća; takođe, postoji sumnja u korumpiranost zaposlenih i nepoverenje u pravni sistem i funkcionisanje lokalne vlasti i organa lokalne samouprave.
Ivan Grujić
NVO Narodni parlament Leskovac
Kao dobar primer institucionalnog uređenja Ivan Grujić navodi Zakon o slobodnom pristupu informacijama koji je usvojen 2004. godine. Iako postoji mnogo problema u njegovoj primeni, vidimo kako se stvari razvijaju u dobrom smeru i kako sloboda pristupa informacijama sve više uzima maha: on veruje da će tako biti i sa narodnom inicijativom. Valjan zakon u toj oblasti još ne postoji. Na snazi je zakon iz 1994. koji više otežava nego što pruža podršku građanskim inicijativama.
Ivan Grujić je zatim naveo je da su građanske inicijative ili narodna inicijativa pravo građana i građanki da direktno predlažu donošenje nekih odluka u republičkoj, pokrajinskoj i lokalnoj skupštini. Nevladine organizacije imaju loše iskustvo sa dva predloga zakona koje su pokrenule pre tri godine. Sakupljeno je preko 72,000 potpisa za izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama i Zakona o klasifikaciji tajnih informacija i ti zakoni se do dan-danas nalaze u skupštinskoj proceduri. Jasno je da su svi rokovi koje predviđa Poslovnik i Zakon probijeni i da se ovi predlozi ignorišu.
NVO Narodni parlament uradila je model Zakona o građanskoj inicijativi, on je prošao javnu raspravu i saznalo sme da je Ministarstvo državne i lokalne samouprave napravilo sličan model zakona koji se zove Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi; sada je na redu faza pritiska na Ministarstvo da sprovede raspravu o tom zakonu. Kako je od najave ministra Markovića o javnoj raspravi povodom ovog zakona prošlo dva meseca, pokrenuta je peticija koju je potpisalo 80 udruženja; ona je prosleđena Ministarstvu, ali odgovor još nema. Postoji velika opasnost da taj zakon bude usvojen bez javne rasprave, a on u nekim elementima sadrži bitne nedostatke koji će dovesti do toga da bude usvojen nov Zakon o narodnoj inicijativi, a da se građanske inicijative i dalje ne poštuju u praksi. Jedan od glavnih nedostataka je nepostojanje sudske zaštite u slučaju kada predsednik skupštine, lokalne ili republičke, ignoriše narodne inicijative. Drugi nedostatak sastoji se u tome što zakon ne predviđa koji je to maksimalan broj potpisa za narodne inicijative na lokalnom nivou koje lokalna samouprava može da propiše. Takođe postoji problem roka za prikupljanje potpisa koji iznosi 7 dana, a i kada se svi ti problem prevaziđu, onda zahteve ignoriše predsednik skupštine. Takođe ne postoji mogućnost prikupljanja elektronskih potpisa.
Hana Ćopić
Fondacija Hajnrih Bel
Hana Ćopić je predstavila primere dobre prakse – na nadnacionalnom nivou, na nivou Evropske unije, i primerepojedinačnih slučajeva nacionalnog, odnosno pokrajinskog zakonodavstva. Na početku je istakla da je, budući da se demokratija definiše kao process u kome građani i građanke sami biraju politike neposredna demokratija njena najbolja paradigma. I demokratski sistem proizvodi najbolje rezultate ukoliko postoji sprega između reprezentativne i neposredne demokratije.
I Evropska unija, koja se smatra oličenjem moderne demokratije, takođe je dobijala kritike na račun nedostatka demokratičnosti. Usled toga, u Lisabonskom sporazumu ponuđen je novi demokratski instrument – Evropska građanska inicijativa, koja omogućava da milion građana i građanki EU direktno pozovu Evropsku komisiju na razmatranje inicijative koja je u njihovom interesu i istovremeno u nadležnosti EU, istakla je Hana Ćopić.
Takođe je navela da priređeni tekstovi u publikaciji u poglavlju EU i komparativno pravo predstavljaju razradu instrumenata neposredne demokratije na različitim nivoima vlasti – EU (na nivou naddržavne organizacije), Novi Zeland (na nacionalnom nivou), Kalifornija (na nivou federalnih jedinica), Bremen i Hamburg (na pokrajinskom i gradskom nivou). Istovremeno, oni predstavljaju primere dobre i loše prakse koji naglašavaju važnost direktnog i aktivnog učešća u kreiranju (političkog) života i donošenju političkih odluka – od pošumljavanja opštine do inicijative za donošenje ili izmene zakona. Primeri Bremena i Novog Zelanda pokazuju podrobno razrađeno zakonodavstvo i precizno određuju procedure, što bi trebalo da doprinese efikasnom postupanju, dok su slučajevi Hamburga i Kalifornije primeri kako se i posredstvom instrumenata neposredne demokratije ne moraju nužno uvek postići najdemokratskiji rezultati – rezultati kojio donose dobrobit većini – istakla je Hana Ćopić
SRBIJA PRAVO I PRAKSA
U politicka prava i slobode gradana, pored birackog prava, prava na narodnu inicijativu i srodna prava, spada i pravo gradana na podnošenje peticija i drugih predloga. Pravo na peticiju, ima dugu demokratsku tradiciju. Vec u prvom amandmanu na Ustav Sjedinjenih americkih država 1791. godine, pravo na podnošenje peticije utvrdeno je kao jedno od fundamentalnih ljudskih prava.
“Kongres ne može donositi nikakav zakon o ustanovljavanju državne religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere; ni zakon koji ogranicava slobodu govora ili štampe ili pravo naroda na mirne zborove i na upucivanje peticije Vladi za ispravljanje nepravdi“1. I Deklaracija o slobodama i pravima coveka i gradana, koja je dopunjena i postala sastavni deo Montanjarskog Ustava 1793. godine, takode je ukljucila pravo na peticiju u krug fundamentalnih ljudskih prava. Montanjarski ustav je bio najdemokratskiji ustav od svih koji su u Francuskoj doneti u ovom revolucionarnom periodu. Ustav je bio sastavljen iz dva dela – Deklaracije o pravima coveka i gradanina i Ustavnog zakona. Deklaracija je po svojoj sadržini bila veoma slicna deklaraciji iz 1789. godine, medutim imala je veci broj clanova i bila je odredenija i preciznija. U korpus osnovnih ljudskih prava u ovoj Deklaraciji uvedeno je i pravo na podnošenje peticije. U clanu 32 Deklaracije, bilo je predvideno: „Pravo podnošenja peticija nosiocima javne vlasti ne može ni u kom slucaju biti zabranjeno, obustavljeno ili ograniceno“.2 Pravo na peticiju u Nemackoj je postalo veoma popularan nacin obracanja gradana parlamentu pocev od sredine XIX veka. Na stotine peticija i predloga podnošeno je još u to vreme od strane gradana.
Latinsko znacjenje reci peticija je pismena molba, pismena predstavka, molba grupe gradana predstavnickom telu.3
Vec ovakva definicija pojma peticija, ukazuje da ova rec ima brojna i mnogostruka znacenja. S jedne strane, ona se može odrediti kao oblik obracanja gradana kao pojedinca u vidu zahteva ili molbe odredenom državnom (javnom) organu. Ona se istovremeno oznacava kao pismena predstavka, u smislu pritužbe gradanina kao pojedinca odredenom državom organu. Medutim, rec peticija oznacava i kolektivno, grupno obracanje ili zahtev gradana odredenom organu, pre svega predstavnickom telu u cilju rešavanja odredenog pitanja od užeg ili šireg društvenog interesa, odnosno opšteg interesa na nacionalnom ili nižim nivoima vlasti. Pored pomenutih termina, cesto se upotrebljava rec predlog, koji se, cini sublimira, sve razlicite oblike pojedinacnog ili grupnog obracanja gradanina odredenom državnom organu ili javnom telu bez posebnog odredivanja njegove terminološke sadržine.
Upravo iz tog razloga, što razliciti termini oznacavaju razlicite oblike i ciljeve obracanja gradanina državnom organu, predstavnickom telu ili ma kom drugom javnom telu, postoji potreba za njegovom jasnim sadržinskim i terminološkim definisanjem. S druge strane, postavlja se i pitanje, u kom vremenskom roku, kom postupku i na koji nacin državni organi imaju dužnost i obavezu da na ovakve zahteve gradana ili grupe gradana odgovore. I u krajnjoj liniji, koji je „benefit“ imaju gradani od odgovora na ovakve zahteve gradanina. Jednom recju, to znaci da samo poseban zakon može da razreši odredene dileme ali i nacin postupanja državnih organa povodom razlicith zahteva usled kojih im se gradani obracaju. Zato pravo na podnošenje peticija i drugih predloga, u mnogim zapadnim demokratijama, i danas ima znacajnu ulogu u promociji, zaštiti i unapredenju ljudskih prava s jedne, i stvaranju otvorenog, modernog i demokratskog društva sa druge strane. Razvoj informaticke tehnologije u poslednje vreme pokrenuo je i pitanje pravne regulacije mogucnosti podnošenja peticija i drugih predloga, ukljucujuci i prikupljanje potpisa preko intereneta.
Na žalost, iako je ovo pravo, i u prošlosti i danas u Srbiji prepoznato kao jedno od fundamentalnih politickih ustavom zagarantovanih prava, ono je uglavnom ostalo marginalizovano, pre svega, jer nije bilo adekvatnog odgovora vlasti u vezi sa terminološkim odredenjem razlicih oblika obracanja javnim telima, razlicitog “žanra”, nacinu njegovog ostvarivanja i promociji ovog prava. Tako je na primer, nekadašnji Ustav SRJ iz 1992. godine (koji je važio do nastanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 2003. godine), u korpusu ljudskih prava, “prepoznao” pravo na predstavke, peticije i predloge na sledeci nacin: “Gradani imaju pravo da javno kritikuju rad državnih organa i organizacija i funkcionera i da im podnose predstavke, peticije i predloge i da na njih dobiju odgovor ako ga traže”. Iz ovakve neprecizne formulacije, moglo bi se zakljuciti da su peticije, predstavke i predlozi, zapravo oblici pojedinacne ili grupne (dozvoljene) javne kritike gradana državnim organima, ali bez bližeg odredenja šta se pod ovim pojmovima podrazumeva. Ipak, Ustav SRJ predvideo je i obavezu državnih organa, organizacija i funkcionera da odgovore na njih, ako to podnosilac traži.
Ustav Srbije iz 2006. godine, u clanu 56. utvrduje kao jedno od zajamcenih ljudskih prava – pravo na peticiju. Cini se da je ovakav ustavni naziv isuviše uzak, što ukazuje i normativna razrada ovog clana, jer se u ovom clanu Ustava utvrduje ne samo pravo na peticiju vec i podnošenje drugih predloga. Drugi predlog nije peticija, vec drugi oblik pismena, a sam Ustav ne razraduje dalje niti pojam peticije niti pojam drugih predloga. Kako poseban zakon ne postoji, ostaje nejasno i šta je to peticija, a još više dilema postoji u vezi sa izrazom “drugi predlozi”. Kao i Ustav SRJ, i Ustav Srbije iz 2006. godine, predvida obavezu državnih organa i organizacija kojima je povereno vršenje javnih ovlašcenja da daju podnosiocu predstavke ili predloga odgovor kada ga traže, ali za to nije utvrdena niti razradena posebna procedura. Ustavna odreba glasi: “Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upucuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašcenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži. Zbog upucivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice. Niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time ucinio krivicno delo.”4
U Srbiji nema posebnog zakonskog okvira koji bi na opšti nacin utvrdio celovit sistem ostvarivanja ovog ljudskog prava. Poslednji zakon koji se odnosio na predstavke i druge predloge, bio je donet još za vreme komunistickog perioda (1977),5 a prestao da važi 2002. godine. Novi zakon nikada nije donet, niti je danas u fazi izrade. Prema tome, kako nema posebnog zakona koji ureduje nacin ostvarivanja ustavnog prava na peticije i druge predloge, ostaje pitanje na koji nacin ovo ustavno pravo može da se ostvari. Cinjenica da ne postoji jedinstveni pravni režim, u velikoj meri “ometa” ostvarivanje prava na podnošenje peticije i drugih predloga. Izvesna pravila samo su parcijalno utvrdena, kao na primer, Zakonom o lokalnoj samoupravi6 iz 2007. godine, koji peticijama i drugim predlozima u najširem smislu te reci posvecuje “cak” dva clana. Kada kažemo u “najširem smislu” to znaci da pomenuti zakon ne govori direktno o peticijama i predlozima vec o oblicima neposrednog ucešca gradana u formi gradanske inicijative.
Poslovnikom Narodne skupštine,7 utvrdeno je da jedno od stalnih tela jeste i Odbor za predstavke i peticije, koji se i danas relativno retko sastaje. Zakon o Vladi i Poslovnik Vlade Republike Srbije,8 iako je Vlada jedan od šest najviših državnih organa utvrdenih Ustavom Republike Srbije ne sadrži ni jednu normu koja bi regulisala ostvarivanje prava na predstavke i peticije.
Zakon o državnoj upravi9 sadrži odredbe o pravu na pritužbu, ali se postavlja sadržinsko pitanje šta je to po svojoj pravnoj formi pritužba gradanina. U razlicitim sudskim postupcima stranke mogu pritužbama da se obrate na primer, predsedniku Suda. U širem smislu, pritužbe takode imaju karakter “drugih predloga”, a šta su to drugi predlozi, uzimajuci u obzir cinjenicu da u vezi sa ostvarivanjem ovog prava nema celovitog zakona koji bi definisao pojam peticije, predstavke, pritužbe, predloga i sl. nastaje znacajna pravna praznina koja u velikoj meri onemogucava i obesmišljava ovo ljudsko pravo. Nepostojanje zakonom utvrdenih rokova, u kojem bi državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašcenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave bili dužni da odgovore podnosiocima, nepostojanje odredene pravne forme i sl. samo su posledica nepostojanja posebnog pravnog režima ostvarivanja ovog ljudskog prava. Sasvim je izvesno, da razlog za to leži i u cinjenici da za promociju i unapredenje ovog ljudskog prava ni ne postoji poseban interes organa javne vlasti, jer bi ostvarivanje ovog prava zahtevalo i njihove nove obaveze i odgovornosti. Naime, ovo pravo namece dve vrste obaveza organima vlasti: da razmotri peticiju, predstavku, predlog ili pritužbu i da daju odgovor njihovim podnosiocima u odgovarajucim, realnim rokovima.
Praksa pokazuje da opštinski i gradski propisi ovo pitanje ureduju uglavnom nacelno, a da forma peticije, predstavke, pritužbe ili predloga, po pravilu ne odreduje, kao ni postupak ni nacin po kome organ javne vlasti postupa po njhovom prijemu. Zato pravo na predstavke i druge predloge, ni na nivou države kao ni na nivou opštine, gradske opštine ili grada nema u praksi onaj znacaj koji mu Ustav daje i koje bi realno trebao da ima a to je da se suštinski omoguci gradanima da pokrenu delotvorne inicijative i nosiocima vlasti daju konsruktivne i kvalitetne predloge za rešavanje pitanja od neposrednog, zajednicog ili opšteg intresa, što je od bitnog znacaja za prevazilaženje formalne i uspostavljanje stvarne demokratije, kao i za izgradnju institucija otvorenog i slobodnog društva.
Gradani putem predstavki, peticija, pritužbi i predloga, individualno ili kolektivno, mogli bi da daju neformalne predloge za donošenje ili izmenu opštinskih propisa, podnose molbe i sugerišu rešavanje odredenih konkretnih problema na teriritoriji opštine, predlažu nacin rešavanja nekog pitanja od znacaja za gradane gradske opštine, grada ili opštine i upucuju kritike i pritužbe na nepravilne i nezakonite postupke organa vlasti prema njima. Stoga je afirmativna akcija koja garantuje jacanje gradanskog aktivizma, u smislu cešceg podnošenja predstavki, predloga, peticija i pritužbi od gradana od ogromnog znacaja za podizanje javne svesti kod gradana da gradanin u savremenim uslovima nije podanik, vec aktivni ucesnik društvenih procesa, narocito na nivou lokalne zajednice.
ISTRAŽIVANJE: Peticije i predstavke
POZNAVANJE INSTRUMENATA ZA UKLJUČENJE GRAĐANA U KREIRANJU JAVNIH POLITIKA
REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Istraživanje o poznavanju instrumenata za uključenje građana u kreiranju javnih politika je sprovedeno u periodu februar - mart 2010. godine za potrebe projekta „Uključivanje građana i građanki u društveni i politički život kroz zastupanje prava na peticije i predloge” koji realizuju Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM i Fondacija Heinreich Boll uz podršku Delegacije Evropske unije za Republiku Srbiju. Cilj istraživanja je da ispita neophodnost pravnog regulisanja i promocije instrumenata neposredne demokratije kroz analizu znanja građana o postojećim instrumentima.
Rezultati istraživanja su rezultat odgovara ispitanika iz 5 gradova Srbije. Poziv nevladinim organizacijama da učestvuju na radionicama o peticijama i predstavkama u Novom Sadu, Kragujevcu, Preševu, Nišu i Beogradu upućen je od strane Fondacije Heinreich Boll putem interneta - direktno na 250 e-mail adresa. Učesnicima radionica nije najavljeno sprovođenje istraživanja. Pre edukativnog dela, na samom početku radionica, učesnici su pozvani da popune Upitnike za rad. Ukupno 64 učesnika i učesnica koji su se odazvali na radionice su u potpunosti odgovorili na upitnike .
Upitnik za rad sadrži pet pitanja koja predstavljaju kombinaciju otvorenog i zatvorenog tipa. Pitanja su postavljena tako da se odgovorima stekne uvid u teorijska znanja i praktična iskustva o upotrebi instrumenata neposredne demokratije.
ANALIZA ODGOVORA ISPITANIKA
Da li vam je poznat pojam prava na peticije i predloge ako jeste molimo opišite šta taj pojam za vas predstavlja?
Najveći procenat ispitanika (60%) je pokazao dovoljno znanje o pojmovima peticije i predloga dok je veoma mali procenat ispitanika eksplicitno naveo da nema nikava znanja o pojmovima. 27% ispitanika je pokazao određeno znanje o pojmovima ali ono ne može da se okarakteriše kao dovoljno iz razloga što su ispitanici uglavnom navodili da je peticija pravni akt, formalno-pravni dokument ili su navodili potpuno pogrešno značenje pojmova peticije i predloga.
2. Da li su vam poznati pojmovi sledeći izrazi? Ako jesu molimo da ukratko objasnite šta oni označavaju:
- narodna inicijativa
- građanska inicijativa
- peticija
- predstavka
- pritužba
- prigovor
Najmanji procenat ispitanika je pokazao bilo kakvo znanje u pogledu pojmova narodna inicijativa i građanska inicijativa (oko 92% ispitanika uopšte ne zna značenje pojmova) što i ne treba da čudi s obzirom na činjenicu da su oba pojma striktno pravna a da najveći broj učesnika nisu pravnici po obrazovanju. Ispitanici su ova dva pojma uglavnom mešali sa narodnim/građanskim pokretima ili kolektivnim inicijativama koje u društvu nastaju usled određenih pojava (kao primeri za narodnu inicijativu navođena je smena Slobodana Miloševića a za građansku parada ponosa). Što se pojma peticije tiče veći broj ispitanika je pokazao znanje o ovom pojmu nego u odogovoru na pitanje iz broja 1. Ako uporedimo znanje ispitanika o pojmovima pritužba, predstavka i prigovor u odnosu na znanje o narodnoj i građanskoj inicijativi možemo da zaključimo da je znanje ispitanika o tim pojmovima daleko veće s tim što su vrlo često pravljene greške kao što su vezivanje ovih pojmova za sudski ili upravni postupak, zatim navođenje da ovakve podneske mogu podneti samo advokati- generalno kod učesnika je preovladavalo mišljenje da su predstavka, pritužba i prigovor formalno-pravni pojmovi.
3. Da li možete ukratko da navedete razliku između pojmova u prethodno navedenom pitanju?
Najveći procenat učesnika je eksplicitno naveo da ne bi umeo da razgraniči pojmove, dok je mnogo manji broj učesnika pokazao bilo kakvo znanje o tome. Što se učesnika koji nisu pokazali dovoljno znanje tiče, kao najčešće greške su se pojavljivale konstatacije da su narodna i građanska inicijativa spontane inicijative uz pomoć kojih građani mogu da utiču na postupke vlasti dok su pritužba, prigovor i predstavka formalno-pravni dokumenti. Kod ispitanika koji su naveli da mogu da razgraniče pojmove- zbog složenosti pitanja i ograničenog pravničkog znanja učesnika- kao kriterijum da su pokazali dovoljno znanja uzet je odgovor da su narodna inicijativa, građanska inicijativa i peticija pojmovi uz pomoć kojih se građani i građanke kolektivno obraćaju državnim organima a da su predstavka, pritužba i prigovor podnesci uz pomoć kojih se građani i građanke vlasti obraćaju individualnim putem.
4. Da li ste ikada učestvovali u podnošenju bilo kakve peticije ili predloga (zaokruži odgovor)?
DA NE
Nešto veći procenat ispitanika (52%) je odgovorio da su učestvovali u podnošenju peticije dok je neznatno manji procenat (48%) odgovorio da nikada nije učestvovao u tome.
5. Da li smatrate da je potreban poseban sistemski zakon koji bi uredio pravo na podnošenje peticija i drugih predloga?
DA NE
Velika većina ispitanika (82%) je dala odgovor da je takav zakon potreban dok se mnogo manji broj izrazio suprotno. Zanemarljivo mali broj ispitanika (5%) je dao odgovor da nema jasan stav o tom pitanju.
ZAKLJUČAK
Iz istraživanja se može izvući zaključak da je veliki broj ispitanika radionica makar načelno upoznat sa pojmovima peticije i predloga dok je situacija sa striktno pravnim pojmovima - građanska inicijativa i narodna inicijativa - potpuno suprotna. Ispitanici pokazuju nešto bolje znanje o pojmovima kao što su prigovor, pritužba i predstavka dok u najvećem procentu ne umeju jasno da razgraniče gore navedene pojmove. Nešto veći procenat učesnika je lično već učestvovao u podnošenju peticije dok velika većina (82%) smatra da je potreban poseban sistemski zakon koji bi regulisao ovo pitanje. Generalni zaključak je da je mnogo veći procenat učesnika upoznat sa pojmom peticije i predloga koji nisu regulisani sistemskim zakonom nego sa striktno pravnim pojmovima kao što su građanska i narodna inicijativa koji su u potpunosti regulisani pozitivnim propisima. Kod pojmova pritužba, prigovor i predstavka znanje je nešto veće ali kao razlog za to može da se uzme jezičko značenje pomenutih pojmova uz pomoć kojeg ispitanici lako mogu da dođu do zaključka šta ti pojmovi znače.
Istraživanje obavili
Novak Vučo i Katarina Jozić
TADEJ KUREPA:Direktna demokratija- osnov samostalnog studentskog organizovanja
Početkom oktobra 2006. godine na Filozofskom fakultetu, studenti i studenkinje su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoja elementarna prava i smanjili visoke školarine. Ubrzo su im se pridružile kolege i koleginice sa drugih fakulteta, a protestne akcije su prerasle u Studentski protest 2006. Ono što izdvaja ovaj protest u odnosu na dosadašnje studentske proteste su organizaciona načela na osnovu kojih su donošene i sprovođene odluke protesta. Shvativši da zvanične studentske organizacije [1] uglavnom nisu funkcionalne i da im niko neće pomoći ako se ne budu sami organizovali, studenti su tražeći model organizovanja, koji će na nabolji način ujediniti efikasnost i demokratiju, došli do direktno-demokratskog organizovanja koje podrazumeva slobodno učešće pojedinca u diskusijama, odlučivanju i akcijama. U praksi, to je realizovano kroz studentske zborove koji su se održavali redovno, bili javni i otvoreni za sve studentkinje i studente, na kojima je svako mogao da izloži svoje mišljenje i da glasa. Posle prvih nesigurnih koraka studenti su brzo naučili da se samostalno organizuju i odlučuju.
Učestvovao sam na prvom zboru, održanom 4. oktobra, kada su, posle duge rasprave, formulisani prvi zahtevi Studentskog protesta. Pre svega, postavljena su pitanja: „Zašto je školarina na Filozofskom fakultetu baš tolika, a ne manja ili veća? Na osnovu čega se određuje visina školarine? Da li uopšte postoji neki kriterijum?“. U raspravu se uključilo dosta prisutnih studenata i studentkinja. Neki su tvrdili da znanje uopšte ne treba naplaćivati i da obrazovanje treba da bude besplatno; s druge strane, neki su sarkastično tvrdili da školarine treba da budu višestruko veće i da svima treba da bude jasno da će u skoroj budućnosti na Univerzitetu biti mesta samo za decu bogatih. Utvrđeno je da školarina na Filozofskom fakultetu iznosi približno oko četiri prosečne zarade, i postavljno je pitanje: „Zašto baš četiri prosečne plate, a ne tri ili pet?“. Sve više prisutnih je bilo ubeđeno da kriterijumi ne postoje i da uprava fakulteta uzima onoliko koliko joj treba. Na kraju je dogovoreno da se od uprave fakulteta zahteva smanjenje školarine na iznos od četiri minimalne zarade.
Takođe, na prvom zboru je izabran protestni odbor čiji se sastav menjao na kasnijim zborovima, koji su bili masovniji. Protestni odbor nije rukovodio protestom, već je imao koordinatorsku ulogu. Njegova osnovna aktivnost bila je organizovanje zborova i protesta. Protestni odbor su činili aktivni, borbeni i požrtvovani studenti i studentkinje, koji su uvek bili u prvim redovima, koji su smišljali akcije i predlagali ih na zborovima. Međutim, oni to nisu radili kao članovi protestnog odbora, već kao pojedinci – učesnici protesta. Ni u jednom trenutku, ni na jednom zboru, se nije moglo čuti da neko nešto predlaže ispred protestnog odobora. Na zborovima su svi bili samo studenti koji učestvuju u protestu i svačiji glas je jednako vredeo. Kada je protestna aktivnost bila smanjena, protestni odbor je, u skladu sa odlukama ranijih zborova, smišljao akcije, pisao saopštenja, organizovao i pokretao inicijative. Za uzvrat, to je pojačavalo aktivnost protesta, zborovi su se češće održavali, a protestni odbor se utapao u studentsku masu koja je preuzimala sve njegove uloge. Tada, a posebno tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta, kada su se zborovi održavali svakodnevno, protestni odbor se rastakao, prestajao je da postoji. Pojavljivao se tek kada se protestna aktivnost smanji, samo da bi dao novi impuls i ponovo nestao među pobunjenim studentima.
Direktna akcija kao argument u pregovorima
Studenti su na zborovima delegirali svoje delegate, koji su na pregovorima sa nadležnima iznosili stavove protesta, ali nisu mogli samostalno da postižu dogovore. Oni su stavove nadležnih prenosili studentima na zborovima, na kojima se potom diskutovalo i odlučivalo o narednim pregovorima i budućim akcijama. Studentski delegati su bili samo pregovarači, a ne ovlašćeni predstavnici. Na taj način je onemogućeno da delegati na svoju ruku, a protiv volje većine studenata, sklapaju dogovore sa nadležnima, kao što se dešavalo prethodnih godina. Uz to, sastav pregovaračkog tima se menjao, na svake naredne pregovore su često odlazili drugi delegati. Time je nadležnima jasno stavljeno do znanja da pregovaraju sa čitavim protestnim zborom, a ne sa nekom pregovaračkom ekipom sa kojom bi se eventualno mogla postići neka nagodba. To je posebno došlo do izražaja poslednih dana blokade Filozofskog fakulteta, kada je vladala velika napetost i među studentima i u upravi fakulteta. Zborovi su se održavali tri puta dnevno, a na svakih nekoliko sati je novih troje ili četvoro ljudi odlazilo na pregovore. Svi smo bili jako umorni, spavalo se malo i neudobno, uglavnom po klupama i podovima, a pregovori su bili posebno dugotrajni i zamarajući. Iscrpljene pregovarače su zamenjivali svežiji i odmorniji, a na zborovima se stalno diskutovalo o aktuelnoj situaciji. Dekan je bio vrlo nezadovoljan, jer „ni sam više nije znao sa kim pregovara“.
Tokom protesta, ako nadležni nisu bili raspoloženi za razgovor sa studentskim delegatima ili su se ponašali cinično i uvredljivo, studenti su ih masovnim i neposrednim akcijama primoravali ne samo na pregovore, već i na ustupke. Recimo, kada na zasedanju Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), 6. novembra, nije doneta odluka o izjednačavanju zvanja, studenti su upali u Rektorat i blokirali članove KONUS-a u svečanoj sali. Ova akcija je rezultirala pregovorima između studenata i tadašnjeg rektora, Dejana Popovića. Takođe, pošto ministar prosvete nije hteo da primi delegate protesta, 16. novembra je blokirana ulica Kneza Miloša, a potom su u Nemanjinoj ulici studenti seli na kolovoz, ispred zgrade Ministarstva prosvete i sporta, prekinuvši saobraćaj na 30 minuta. Tadašnja pomoćnica ministra za visoko obrazovanje, Emilija Stanković [2], je ponudila da primi studentsku delegaciju, ali studenti nisu hteli da razgovaraju sa njom – jer svrha ove akcije nije bila iznuditi razgovor sa nadležnima, već pokazati javnosti da je sila jedini jezik koji oni razumeju. Posebno treba istaći blokadu rada Filozofskog fakulteta, do 22. do 28. novembra, kojom su studenti primorali upravu Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu da podrže studentske zahteve.
Pokazalo se da neposredna akcija obezbeđuje povoljniju pregovaračku poziciju od predstavničke akcije. Jednostavno, pokazalo se da je veća šansa da će nadležni saslušati i uvažiti mišljenje dvesta studenata, koji su blokirali sedamdeset delegata KONUS-a u svečanoj sali Rektorata, nego argumente troje predstavnika studentskih organizacija, koji su na tu sednicu KONUS-a došli kao „zvanični studentski predstavnici“. U tom smislu, blokada Filozoskog fakulteta obezbeđuje znatno bolju pregovaračku poziciju od ispisivanja lepih želja na studentskom „zidu plača“ [3]. Zaobilaženje posrednika i uzimanje stvari u svoje ruke, tj. direktna akcija, je tako jasna ideja, tako očigledna, da je definiše i objašnjava sâmo izgovaranje tih reči. [4]
Funkcioneri protiv studenata
Mnogi su bili iznenađeni kada su se zvanične studentske organizacije ogradile od studenata u protestu i osudile ove akcije karakterišući ih kao „radikalne i nasilne“ [5]. Međutim, od početka protesta bilo je jasno da funcioneri ovih organizacija ne odobravaju metode borbe i organizovanja studenata u protestu. Oni su želeli da preuzmu pregovaranje i kontakte sa medijima, tvrdeći da „obični“ studenti jednostano nemaju dovoljno iskustva, informacija i argumenata za to.
Studentskim funkcionerima je posebno smetalo direktno-demokratsko organizovanje, zborovi i kolektivno odlučivanje. Neki od njih su otvoreno tvrdili da „masa nije u stanju da samostalno razmišlja i odlučuje“, već da joj treba vođstvo koje bi je vodilo u „pravom“ smeru. Pri tome su, naravno, smatrali da oni treba da budu to vođstvo.
Funcioneri zvaničnih studentskih organizacija su već na samom početku protesta, instinktivno, osetili da bi moglo biti opasno ako se studenti organizuju samostalno i direktno-demokratski. Kakvu su to opasnost predosetili? – Opasnost za svoje funkcije, položaje i za svoj status posrednika između nadležnih i studenata. Jer, ako studenti preuzmu inicijativu, sami se organizuju, sami delegiraju pregovarače – kome onda uopšte trebaju studentske organizacije i njihovi funkcioneri? Kao što je već rečeno, direktna demokratija napada sve strukture koje su otuđene od studenata tako što studentkinjama i studentima omogućava da sami odlučuju o svim bitnim pitanjima. Snaga protesta izvire neposredno iz studenata – iz akcija, zborova i diskusija. Upravljanje i odlučivanje postaju opšti, a sve nedemokratske i predstavničke strukture postaju suvišne i prevaziđene. Našavši se u takvoj situaciji, funkcioneri studentskih organizacija su pokušali da nabede samoorganizovane studente da su zapravo neorganizovani, da predstave sebe kao spasitelje i da se nametnu kao zvanični predstavnici, samo da bi opravdali sopstvene funcije i postojanje svojih organizacija. Međutim, bilo je već kasno, jer je svima postalo jasno da oni više nikome nisu potrebni.
Kuda vodi studentski parlametnarizam?
Krajem oktobra, kada je protest bio u punom jeku, počela je priča o prvim izborima za Studentski parlamet, koji su trebali da se održe u to vreme. Pošto studentski parlamenti do tada nisu postojali, neki studenti su pomislili da će kroz parlament moći da reše neke probleme koji postoje na fakultetima. Međutim, to predstavničko telo nije predviđeno za takve zadatke. Studentski parlament je osmišljen kao „organ“ fakulteta „preko kojeg“ je predviđeno da „studenti štite svoja prava i ostvaruju svoje interese“ [6]. Na taj način parlament postaje posrednik između studenata i uprave fakulteta. Studentski parlament je spas za uprave fakulteta, za njih je on amortizer studentskog gneva. Uz to, studentski parlamenti su po pravilu u službi fakultetskih uprava koje ih koriste protiv studenata [7]. Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija su videli priliku da ožive svoje posustale organizacije, koje bi nastavile da postoje kroz parlamente. One će igrati ulogu studentskih partija koje organizuju studentske predizborne kampanje za studentske izbore.
Studentski parlament teži da od studenata u potpunosti otuđi neposredan uticaj na dešavanja na fakultetu. On to čini mnogo temeljnije i totalitarnije nego što su to studentske organizacije ikada mogle. Već sada uprave fakulteta insistiraju da sva komunikacija sa studentima ide kroz institucije i preko „legalnih studentskih predstavnika“ [8]. Studentski predstavnici to koriste pokušavajući da svoj legalitet predstave kao legitimitet, a svoje postojanje kao neophodno. Na nekim fakultetima nije ni bilo izbora za studentski parlament nego je student prodekan upravi dostavio spisak studenata koji su „izabrani“. Pri tome, ti studenti, baš kao i sam student prodekan, najčešće su članovi neke od zvaničnih studentskih organizacija. U nekim parlamentima čak postoje „zagarantovana mesta“ [9] za predstavnike studentskih organizacija.
Dalje, pravilnicima o radu nekih studentskih parlamenata predviđeno je da „sredstva za rad studentskog parlamenta iznose 2% na godišnjem nivou od uplata samofinansirajućih studenata“ [10]. Očigledno je da će se ovi parlamenti naći u poziciji sukoba interesa kad god studenti budu želeli da se školarine smanje. Parlamentarcima je u interesu da što više njihovih kolega i koleginica bude na samofinansirajućem statusu i da školarine i druge naknade budu što više, kako bi studentski parlament imao što veći budžet. Sa druge strane jedan od zadataka studentskog parlamenta trebalo bi da bude zaštita studentskih interesa, a to podrazumeva i sniženje školarina. Tako će studentski parlamentarci iznova upadati u procep između svoje dužnosti i svog materijalnog interesa.
Pravilnicima je predviđeno da će svaki član parlamenta koji svojim postupcima „pričinjava štetu Parlamentu ili Fakultetu“ [11] morati da nadoknadi štetu i biti disciplinski gonjen. Međutim, zar oni koji se bore za smanjenje školarina ne nanose štetu i studentskom parlamentu i fakultetu, koji se finansiraju od studenata? Takođe, iako se u pravilnicima navodi da je „rad u parlamentu volonterski“ [12], u istim pravilnicima se može pročitati da predsednik studentskog parlamenta „određuje naknadu za rad angažovanih“ [13]. Nije jasno da li se ovde pod volonterskim radom podrazumeva rad za koji se dobija novčana nadoknada ili ne. To ostavlja prostora za eventualne zloupotrebe do kojih može doći u praksi. Ukoliko bi došlo do toga, članovi parlamenta bi se našli u izuzetno ozbiljnom sukobu interesa u kome bi prevagu nad dužnošću lako mogla da odnese lična materijalna korist. Posebno zabrinjava to što se na nekim fakultetima već govori o tome da samofinansirajućim studentima i budžetskim studentima koji nemaju „dovoljno visok prosek“ ne bi trebalo omogućiti da se kandiduju na izborima za studentski parlament.
Studentski parlamenti su za svega nekoliko meseci svog postojanja pokazali visok nivo korumpiranosti i nedemokratičnosti. Uzrok ovakvog razvoja događaja nije, kako bi neki mogli da pomisle, zato što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema, koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ljude pretvara u loše i korumpirane. Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija izjavljuju da se bore protiv apatije i pasivnosti. Međutim, oni u isto vreme pozivaju studente da jednom godišnje izađu na izbore za studentski parlament i tako, u praksi, na druge prenesu ne samo svoje pravo odlučivanja već i razmišljanja o postojećim problemima. Na taj način oni zapravo proizvode i reprodukuju tu apatičnost i pasivnost protiv kojih se deklarativno bore.
Buđenje pojedinca kroz kolektivnu akciju
Sa druge strane, da bi direktna demokratija zaista funkcionisala, ljudi moraju razmišljati i diskutovati o problemima, učestvovati u odlučivanju i akcijama. Osim toga, od svake uzurpacije moraju braniti svoje pravo da neposredno odlučuju, pa i od pokušaja protestnog odbora ili pregovaračkog tima da se nametnu kao vođstvo protesta. Kroz direktno demokratski proces pojedinac postaje svesniji, borbeniji i spremniji da se organizuje i suprotstavi svakoj nepravdi sa kojom se susretne. To je osnovna razlika između direktne demokratije i studentskog parlamentarizma. Direktna demokratija zahteva svesne i borbene ljude, a studentskom parlamentarizmu najviše odgovara da studenti budu pasivni i izolovani.
Na mene je jedan zbor ostavio posebno snažan utisak, i to onaj koji je održan dan pred kraj blokade Filozofskog fakulteta, u ponedeljak 27. novembra 2006. godine sa početkom u 15h. Delegati su došli sa pregovora i doneli dekanov predlog platforme koji je bio tendenciozan, loš i suviše apstraktan. Ljudi na zboru su reagovali vrlo oštro, niko nije bio zadovoljan ponuđenom platformom. Pregovarači su bili veoma umorni i pomalo defetistički raspoloženi, predlagali su da se takva platforma prihvati uz neznate izmene, objašnjavajući da su i oni nezadovoljni, ali da je to najbolje što se može dobiti. Rekli su da je dekan dao ultimatum – ili će studenti prihvatiti njegov predlog platforme ili će on sutra razbiti blokadu svim raspoloživim sredstvima. Pretio je da će satanizovati protest u medijima. Neki studenti su predlagali da se blokada prekine jer im se činilo da su svi iscrpljeni i da ne možemo više izdržati. Sa druge strane neki su predlagali da se kao odgovor na pretnje dekana protest radikalizuje, da se ulazna vrata i svi prolazi blokiraju lancima. Svi su bili iznenađeni platformom koju je dekan ponudio, jer niko nije očekivao tako apstraktna rešenja za tako konkretne probleme. Svi su bili besni, ali u vazduhu je visilo pitanje – Ako odbijemo ponuđenu platformu, da li ćemo imati snage da izdržimo još četiri ili pet dana? Da li ćemo uopšte moći da izdržimo još jedan dan?
Dosta ljudi se javljalo za reč, mišljenja su bila podeljena, govori su bili burni, dinamični. Svi su bili veoma uzbuđeni. Sala 101 u kojoj se održavao zbor je bila prepuna, svi prozori su bili zatvoreni, vazduh je bio izuzetno vlažan i teško se disalo. Ljudi su stalno izlazili iz sale da bi udahnuli malo svežeg vazduha, ali su se ubrzo vraćali jer nisu hteli da propuste raspravu i odlučivanje. Ispred sale je takođe bilo dosta ljudi. Kada sam iz hodnika ulazio u salu, činilo mi se kao da ulazim u pećnicu, tako je bilo toplo unutra. I sama atmosfera je bila vrela. Tada su počeli da se javljaju mnogi studenti koji se nisu čuli na prethodnim zborovima. Mnogi su govorili u korist nastavka blokade. Međutim, oni koji su bili na pregovorima su i dalje zagovarali prihvatanje platforme uz manje izmene. Tada je prvi put od početka zbora bilo postavljeno pitanje: „Da li prihvatiti ovakvu platformu?“. Veliki deo od preko trista ljudi koji su bili u sali u glas je rekao: „Ne!“ Oni koji su bili na hodniku su nagrnuli unutra da bi čuli šta se dešava. Diskusija je nastavljena. Opet su se sukobljavala mišljenja onih koji su smatrali da blokadu treba prekinuti i onih koji su bili za nastavak blokade. Govorili su mnogi studenti čija su mi lica bila samo delimično poznata, koji su se u protest uključili na samoj blokadi. Mnogi studenti, koji su po prvi put govorili, su održali jako inspirativne, zapaljive govore. Govorili su – Mi imamo snage, možemo da izdržimo! Izdržaćemo! Pobedićemo! Nećemo pokleknuti pred pretnjama i ucenama! To je bilo presudno da se blokada nastavi. To nam je svima dalo novu snagu, kao da je energija zbora dala novu energiju onima koji su bili umorni i odagnala sumnje onima koji su bili sumnjičavi. Oni koji su nekoliko desetina minuta ranije bili za prekidanje blokade, sada su vatreno zagovarali nastavak. Opet je postavljeno pitanje, da li prihvatiti platformu ili ne. Ovaj put je odgovor bio još glasniji: „Ne!“.
Razgovor je krenuo u drugom smeru – šta preduzeti? Pošto se sutradan u Rektoratu održavala sednica Senata Univerziteta u Beogradu, odlučeno je da se zakaže protest koji bi se poklopio sa održavanjem sednice. Ponovo se insistiralo da se nabave lanci i blokiraju vrata i prolazi. Neki su predlagali da se, ako dekan ne prihvati da napravi značajne izmene u platformi, narednog dana blokira dekanat i deo zgrade u kome su profesorski kabineti. Predlagano je da se, ako Senat ne prihvati platformu, delegati Senata blokiraju u Rektoratu dok ne donesu ispravnu odluku. Bilo je i mnogih drugih predloga, ali je na kraju dogovoreno da se postupa u skladu sa razvojem događaja i da moramo odlučno reagovati na svaku njihovu kontrameru usmerenu protiv nas. Novi pregovarači su potom otišli kod dekana da mu saopšte da je zbor odbio njegov predlog platforme, a nekoliko ljudi je otišlo da nabavi lance.
Na tom zboru sam shvatio da smo zaista uspeli da izgradimo jednu direktno-demokratsku strukturu koja je u stanju da izrazi kolektivnu volju studenata i studentkinja, i sprovede je u delo. Studenti su svesno odbili da budu vođeni i zastupani, jer su shvatili da imaju mogućnost da sami upravljaju sobom, ali i da su kao kolektiv sposobni da na pravi način analiziraju i tumače probleme sa kojima su suočeni, kao i su kompetentni da te probleme rešavaju. Tokom ovog protesta mnogi studenti i studentkinje su napredovali i razvijali se kao ličnosti, postali odlučniji i otvoreniji, počeli su da kritički razmišljaju. Oni koji su na početku protesta bili uglavnom ćutljivi i inertni, počeli su da preuzimaju inicijativu, da pokreću akcije, da aktivno učestvuju u diskusijama i odlučivanju. Mnogi su počeli da promišljaju probleme Univerziteta, ali i čitavog društva, probleme koji ih se direktno tiču, a o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Zahvaljujući direktno-demokratskim načelima, na kojima je protest bio zasnovan, cvetali su duh pobune i kritička misao.
Ono što smo postigli tokom jeseni 2006. godine je samo prvi korak u stvaranju jednog masovnog studentskog pokreta, zasnovanog na načelima uzajamne solidarnosti i direktne demokratije. Pokreta koji će biti u stanju ne samo da se suprotstavi visokim školarinama i trendu komercijalizacije znanja, već i da postavi temelje za rešavanje drugih ozbiljnih društvenih problema. Moramo se dobro organizovati na fakultetima i međusobno se povezati jer samo tako ćemo moći da uspešno odgovorimo na sve izazove sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.
U knjizi: Borba za znanje: Studentski protest 2006., CAD, Beograd 2007, str. 14-23.
Napomene:
[1] Pre svega centrale Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije, ali i njihove lokalne podružnice na fakultetima koje su se pokazale kao izuzetno nefunkcionalne.
[2] Uhapšena tri meseca kasnije, zajedno sa dekanom i desetak profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pod sumnjom da je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je prodavala ispite i diplome.
[3]Uporedi:
Violeta Nedeljković, „Studenti ne odustaju od zahteva“, u: Blic, 29. novembar 2006. Dostupno na internetu:http://www.blic.rs/blic/arhiva/2006-11-29/strane/drustvo.html
(posećeno 15. februara 2007.)
M. J. „Studenti ne žele degradiranje diploma“, u Glas javnosti, 18. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/11/18/srpski/T06111701.shtml
(posećeno 15. februara 2007.)
M. J. „Studenti ne žele degradiranje diploma“, u Glas javnosti,
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/11/18/srpski/T06111701.shtml
(posećeno 15. februara 2007.)
[4] Emil Puže, Direktna akcija, Liber/CLS, Beograd, 2005.
[5] Vidi: M. J. „Master afera otkrila krizu institucija“, u Glas javnosti, 3. decembar 2006.
[6] Statut Univerziteta u Beogradu, članovi 59. i 60; član 70. (statut usvojen 14. septembra 2006); vidi i statute pojedinačnih fakulteta. Slične formulacije nalaze se u statutuma i pravilnicima većine studentskih parlamenata.
[7] Vidi: M. J. „Ni studenti nisu što su nekad bili“, u: Glas javnosti, 17. novembar 2006. Dostupno na internetu:
[8] Vidi: „Obaveštenje studentima Arhitektonskog fakulteta“ koje je potpisala Milica Veličković, studentinja prodekanka Arhitektonskog fakulteta, 22. decembra 2006.
[9] Npr. na Filološkom fakultetu šest mesta u parlamentu je rezervisano za predstavnike zvaničnih stud. organizacija. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 22. stav 1. (pravilnik usvojen u novembru 2006.)
[10] Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 66. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Bilološkog fakulteta, Univerziteta umetnosti, itd.
[11] Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 64. stav 2. (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Matematičkog fakulteta, Biološkog fakulteta, itd.
[12] Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 13. stav 3; član 31. stav 3; član 40. stav 2; član 56. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnik parlament Biološkog fakulteta, itd.
[13] Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 42. stav 12: (pravilnik usvojen u novembru 2006.)
Projekat i internet portal finansirani od Delegacije Evropske Unije u Republici Srbiji.
